Nekako po inerciji, misli i dalje lete nakon sinoćnje utakmice, i u svom onom jadu i čemeru od naše igre i taktike, opet moj BHFanaticos unese radost i raspoloženje. Teško je nekome objasniti tu ljubav i strast kada stotine sestara i braće dođe iz svih dijelova svijeta i Evrope samo na dan dva, a razlog je BHF i podrška našim ljiljanima. Dolazimo svi iz raznih dijelova BiH i jedva čekamo da se vidimo, pozdravimo na našem standardnom sabirnom mjestu i stanemo u Corteo i krenemo prema stadionu. Riječima se ne može opisati koji je osjećaj kada ste dvanaesti igrač, i nije vam ništa važno šta se dešava na samom terenu osim podrške, glasa i dlanova.
Sinoć je BHF šutio simbolično prvih dvanaest minuta kao dvanaesti igrač, i dao do znanja našem timu i stručnom štabu da bi red bio pozdraviti se poslije utakmice sa svojim dvanaestim igračem, pa valjda smo toliko kulturni, ljudi moji. Ali…
Moram upoznati javnost da nas ima raznih profila, da neupućen, običan čovjek tako nešto ni zamisliti ne može. Zato ću ispričati jedan detalj od sinoć koji me jako dojmio, i stalno mislim na to.
U kratkoj pauzi na poluvremenu, razgovaram sa mojom dvojicom doktora na tribini, a oni mene zovu političar. Jedan upravo diplomira medicinu u Sarajevu a drugi je diplomirao medicinu u Tuzli prošle godine i živi i radi u Brčkom. Pričamo o svemu, smijemo se, zezamo, kada jedan kaže kako će napustiti BiH i već ga čeka posao ljekara u Njemačkoj, a drugi odmah na to dodaje kako samo čeka ovih dana datum za diplomski i on ide odmah tamo.
Prevuče mi se neka sjena ispred očiju i u sekundi me baci na razmišljanja o situaciji u zemlji i kako nam mladi školovani kadar, u ovom slučaju doktori, odlaze.
Odagnah misli u drugom pravcu kad začuh megafon i glas vođe: “Volim te Bosno!”
